Po­sli­je mno­go go­di­na, Pod­go­ri­ca je naj­zad do­če­ka­la da ugo­sti naj­ve­ću mu­zič­ku zvi­je­zdu biv­še Ju­go­sla­vi­je – Zdrav­ka Čo­li­ća. Slav­ni kan­ta­u­tor na­stu­pa­će ve­če­ras na pla­tou kod spo­me­ni­ka Sve­tom Pe­tru Ce­tinj­skom, uoči obi­lje­ža­va­nja Da­na dr­žav­no­sti Cr­ne Go­re. Kao i uvi­jek kad je Čo­la u pi­ta­nju, pu­bli­ka mo­že da oče­ku­je sa­mo naj­bo­lje – od mu­zi­ča­ra, pre­ko sce­no­gra­fi­je, do ne­pre­su­šne ener­gi­je, iako Čo­la „ga­zi” sed­mu de­ce­ni­ju, i pje­sa­ma ko­je su obi­lje­ži­le ži­vot mno­gim ge­ne­ra­ci­ja­ma. Ne­će iz­o­sta­ti ni va­tro­met kom se Čo­la, ka­ko je iz­ja­vio na kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu u Pod­go­ri­ci, ra­du­je kao di­je­te.
– Re­per­to­ar je već 90 od­sto de­fi­ni­san, onih 10 od­sto moj tim i ja uvi­jek pri­la­go­đa­va­mo gra­du u kom na­stu­pa­mo – ka­že Čo­la. – Obič­no sa še­fom or­ke­stra pred kon­cert na­pra­vim set li­stu. Po­sljed­njih ne­ko­li­ko kon­ce­ra­ta po­či­njao sam sa pje­sma­ma „Si­noć ni­si bi­la tu” ili „Go­ri va­tra”, ko­je je na­pi­sao Ke­mal Mon­te­no. Moj tim i ja još ni­je­smo od­lu­či­li ko­jom pje­smom će­mo otvo­ri­ti kon­cert u Pod­go­ri­ci, ali obe­ća­va­mo do­bru za­ba­vu. Pje­vam vi­še ne­go što su stan­dar­di. Što sam sta­ri­ji, te­ško se od­ri­čem sta­rih nu­me­ra.
Zdrav­ko će, obe­ća­va, bi­ti na bi­ni pu­na tri sa­ta. Za­do­vo­ljan je i pro­duk­ci­jom, is­ti­če da u tom di­je­lu ni­ka­da ne smi­je da pod­ba­ci; tač­ni­je – zvuk mo­ra da bu­de do­bar.
-Htio sam da ra­dim istu pro­duk­ci­ju ko­ja je bi­la u Are­ni, ali po­što je otvo­ren pro­stor sve je te­že. A ja vo­lim na­stu­pe na otvo­re­nom, jer ima­ju po­seb­nu draž. Bi­će ve­li­ka bi­na sa kro­vom, efekt­na sce­na, kva­li­te­tan zvuk... Efek­ti mo­žda ne­će bi­ti baš kao za kon­cert Ro­bi­ja Vi­li­jam­sa ili Ma­do­ne, ali bi­će na ni­vou. Ovaj kon­cert je kru­na ljet­nje kon­cert­ne pri­če – na­ja­vio je slav­ni pje­vač.
Po­red ben­da sa ko­jim na­stu­pa, Čo­lu će pra­ti­ti gu­da­či, ple­sa­či­ce i naš naj­bo­lji bub­njar Dra­go­ljub Đu­ri­čić.
Po­no­sni Va­so­je­vić
Iako je po­sljed­njih go­di­na bio čest gost Cr­ne Go­re (na­stu­pao je u Bu­dvi, Ba­ru i Pe­trov­cu), Čo­la ne skri­va za­do­volj­stvo što će pje­va­ti u gra­du pod Go­ri­com.
- Moj po­sljed­nji na­stup u Pod­go­ri­ci bio je za ne­ku No­vu go­di­nu. Pam­tim da je vri­je­me bi­lo po­lu­ki­šo­vi­to, sti­dlji­vo... I da sa­da ni­je bi­lo grad­ske ini­ci­ja­ti­ve da se na­pra­vi ma­lo ve­ća pri­red­ba, ja bih u sko­ri­je vri­je­me si­gur­no na­pra­vio kon­cert u Pod­go­ri­ci.
Ka­ko je iz­ja­vio u jed­nom od in­ter­vjua za „Dan”, vo­li Cr­nu Go­ru, od kon­ti­nen­tal­nog di­je­la do pri­mor­ja. Ima i pu­no pri­ja­te­lja u Pod­go­ri­ci, Bu­dvi, Nik­ši­ću...
- I po­ri­je­klom sam Cr­no­go­rac, od Va­so­je­vi­ća. Ra­du­je me kad do­đem u Cr­nu Go­ru, po­seb­no u Pod­go­ri­cu. Do­pa­da mi se ka­ko ovaj grad ni­če, ka­ko se u nje­mu raz­vi­ja ur­ba­ni­zam, ka­ko je ar­hi­tek­ton­ski li­je­po osmi­šlje­na ve­za iz­me­đu pro­šlo­sti i bu­duć­no­sti. Pod­go­ri­ca iz da­na u dan sve vi­še li­či na me­di­te­ran­sku me­tro­po­lu – ka­že Zdrav­ko.
Pla­ni­na je mo­ja mje­ra
Po­sli­je na­stu­pa u Pod­go­ri­ci, Čo­la od­la­zi u Vr­njač­ku Ba­nju, a u av­gu­stu će, na­ja­vlju­je, do­ći sa po­ro­di­com na na­še pri­mor­je. Od­lu­čio je da ove go­di­ne „na­pu­ni ba­te­ri­je” na mo­ru, iako mu, pri­zna­je, vi­še pri­ja bo­ra­vak na pla­ni­ni.
-Naj­vi­še mi pri­ja šet­nja po šu­mi i pla­nin­skom va­zdu­hu. Sve­jed­no da li je to Zla­ti­bor, Ig­man ili Ro­gla u Slo­ve­ni­ji. Kroz vje­žbe aku­mu­li­ram naj­vi­še ener­gi­je. Li­je­pe su i zim­ske va­ri­jan­te na pla­ži, ne ljet­nje zbog vru­ći­ne. Ne ski­jam, ali upra­žnja­vam lan­gla­uf, tr­ča­nje na ski­ja­ma. Ali ovo­ga lje­ta bo­ra­vak na mo­ru ne­ću pro­pu­sti­ti.
Za se­be ka­že da je ve­li­ki „pri­rod­njak”:
- Kao di­je­te sam išao po se­li­ma u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, a če­sto sam do­la­zio i u Ba­nat, u se­lo To­po­lo­vac kod Zre­nja­ni­na. Sa stri­cem sam na ko­nju išao u po­lja i no­zdr­ve mi je uvi­jek go­li­cao mi­ris ne­kih ži­ta­ri­ca, po­ko­še­ne dje­te­li­ne, ku­ku­ru­za, si­je­na. Ka­da sam po­ras­tao vi­še sam bio ve­zan za Her­ce­go­vi­nu i oko­li­nu Sa­ra­je­va. Ostao mi je u sje­ća­nju mi­ris her­ce­go­vač­kog ča­ja, mi­ri­snih tra­va, a na­ro­či­to sjer­ka. Kad uđeš u po­lje, taj sje­rak za­mi­ri­še, kao kad ti u Du­brov­ni­ku ili Her­ceg No­vom za­mi­ri­še la­van­da...
No­vi spo­to­vi,
pa no­vi al­bum
Čo­la je u ka­ri­je­ri sni­mio 14 al­bu­ma. Na sva­kom od njih – pu­no hi­to­va. Nje­go­ve pje­sme tra­ju de­ce­ni­ja­ma, što ob­ja­šnja­va eufo­ri­ju gdje god da se po­ja­vi. Ono što će po­seb­no ob­ra­do­va­ti ar­mi­ju Zdrav­ko­vih fa­no­va je na­ja­va da će do kra­ja go­di­ne sni­mi­ti no­vi al­bum.
- Pro­šle su tri go­di­ne od mog po­sljed­njeg al­bu­ma, vri­je­me je da poč­nem da sni­mam. Pla­ni­ram, ta­ko­đe, da ura­dim i ne­ko­li­ko no­vih spo­to­va sa po­sljed­njeg al­bu­ma.
Po­sljed­njih 15-20 go­di­na, od­no­sno za šest al­bu­ma ra­dio je se­bi pje­sme.
- Kad smo Bre­ga i ja po­če­li da ra­di­mo, on mi je re­kao ova­ko: „Ako ne na­pra­viš sam se­bi pje­sme, ne­maš ih gdje ku­pi­ti!” Isti­na je da bih vi­še vo­lio da mi ne­ko dru­gi ra­di pje­sme, i imam div­nu sa­rad­nju i sa Ba­ja­gom, i sa mno­gim dru­gim auto­ri­ma, ali ne­ka­ko je gušt kad uzmem gi­ta­ru i on­da pje­sma ne­ka­ko kre­ne sa­ma od se­be. Ta­ko su na­sta­le pje­sme „Su­va dr­va“, „Me­rak mi je“, „Ja­vi se“... Ne­ka­ko mi ide da stva­ram kom­po­zi­ci­je na na­rod­nim te­ma­ma, ja sam ro­đen i od­ra­stao u Bo­sni, vra­go­lan, vo­lim sev­da­lin­ke i pje­sme sa rum­bom u osno­vi. La­ko pra­vim ve­se­le pje­sme, la­ko ide uz gi­ta­ru et­no-la­ti­no zvuk – re­kao je Čo­la za „Dan“.
Kćer­ke učim pra­vim vri­jed­no­sti­ma
Tru­di se da pri­vat­ni ži­vot dr­ži da­le­ko od oči­ju jav­no­sti. Ne vo­li da se fo­to­gra­fi­še sa su­pru­gom San­drom i kćer­ka­ma Unom i La­rom. Po­ro­di­ca je nje­go­va ma­la oaza u ko­joj je Zdrav­ko sa­mo su­prug i otac, ne i mu­zič­ki me­ga­star. Za svo­je kćer­ke Čo­la je bri­žni i nje­žni ta­ta sa ko­jim od­la­ze u šet­nju, re­ša­va­ju do­ma­će za­dat­ke i uži­va­ju u nje­go­voj lju­ba­vi i pa­žnji.
- Lju­di vi­še ne raz­go­va­ra­ju, jer je teh­no­lo­gi­ja uze­la ma­ha. Bi­lo bi mno­go bo­lje da se lju­di zbli­ža­va­ju kroz raz­go­vor. Ne­ka­da su se raz­go­vo­ri vo­di­li u ka­fa­ni, za sto­lom sa ka­ri­ra­nim stol­nja­kom, uz fla­šu vi­na, ki­se­le vo­de i me­ze. Da­nas lju­di raz­go­va­ra­ju pre­ko no­vi­na. Kćer­ke učim po­šte­nju i iskre­nom od­no­su pre­ma ži­vo­tu. Tač­no je da po­šte­nje da­nas iz­u­mi­re, ali je do­bro da ga bu­de. Vas­pi­ta­nje, po­šte­nje, obraz i od­nos pre­ma lju­di­ma do­bi­ja­mo iz ku­će i ško­le. Kad uzmeš u ob­zir so­ci­jal­no sta­nje u dru­štvu i ko­li­ko je raz­ve­de­nih bra­ko­va, ne mo­žeš mno­go da oče­ku­ješ. Te­ško je sa­ču­va­ti dje­cu. Imaš s jed­ne stra­ne uti­caj po­ro­di­ce, a sa dru­ge štam­pu i me­di­je. Su­pru­ga San­dra bri­ne o nji­ma. I kod nas je u ku­ći maj­ka Sta­na vo­di­la ra­ču­na. Na­ža­lost, da­nas je ma­nje van­škol­skih ak­tiv­no­sti gdje su se dje­ca dru­ži­la. Obje kćer­ke vo­le sport. Una je išla na ka­ra­te, „pro­le­tje­la“ kroz te­nis, a sa­da je za­ni­ma od­boj­ka. Mla­đa La­ra pri ško­li ima i ka­ra­te. I do­bro je da se ti­me ba­vi, jer će tu do­bi­ti osje­ćaj si­gur­no­sti – is­pri­čao je Čo­la u jed­nom in­ter­vjuu.
Dvi­je neo­stva­re­ne
že­lje
Upr­kos ka­ri­je­ri o ko­joj mno­gi mo­gu sa­mo da ma­šta­ju, Zdrav­ko je u ti­nej­džer­skim go­di­na­ma že­lio da po­sta­ne ne­što dru­go – gol­man.
- To mi je neo­stva­re­na že­lja. Kao ju­ni­or igrao sam ma­lo u „Že­lji”, a ka­sni­je sam uče­stvo­vao na tur­ni­ri­ma u ma­lom fud­ba­lu i bio gol­man. U fud­ba­lu ima naj­vi­še po­vre­da. Kao i svi ko­ji uđu na te­ren, i ja sr­ljam. Sam sam se­be po­vri­je­dio u jed­nom du­e­lu, za­vr­nuo sam no­gu i stra­da­lo je ko­lje­no....
Dru­ga že­lja mu je da ot­pu­tu­je na Ti­bet.
- Vo­lio bih da odem na sve­ta mje­sta u In­di­ji, upo­znam bu­di­zam i do­ži­vim taj po­se­ban svi­jet. In­di­ja da­nas ima naj­ja­či har­dver i soft­ver na svi­je­tu. I u du­hov­nom smi­slu su vr­lo na­pred­ni. Bio bi mi iza­zov i zna­čaj­no is­ku­stvo da pro­ve­dem ne­ko vri­je­me sa nji­ho­vim mo­na­si­ma. Svi ko­ji su bi­li ta­mo ka­žu mi da je to po­seb­na ča­ro­li­ja. Vo­lio bih da po­sje­tim i Pe­ru. Ta­mo su lju­di za­do­volj­ni sa ma­lo, svi svi­ra­ju i pje­va­ju. Vi­diš da ži­vot mo­že da ide i u dru­gom smje­ru. Kod nas su lju­di pod ve­ćim stre­som...S.M.


Naj­ljep­še je ju­tro po­sli­je kon­cer­ta

Ju­tro po­sli­je kon­cer­ta za Čo­lu je, ka­ko ka­že, naj­ljep­ši dio ci­je­le epo­pe­je.
- Ako se pri­stoj­no i pri­jat­no za­vr­ši, on­da sjutradan evo­ci­ram uspo­me­ne od pret­hod­ne no­ći. Ka­da sam sa ben­dom, on­da pre­i­spi­tu­je­mo even­tu­al­ne gre­ške, ali ako sam sam, to ju­tro mi je naj­o­pu­šte­ni­je. Pri­ja u he­do­ni­stič­kom smi­slu. Još ako ne­mam vi­še oba­ve­za, vo­lim da se opu­stim uz bla­gi al­ko­hol ili do­ru­čak sa pri­ja­te­lji­ma. Ne vo­lim da či­tam kri­ti­ke kon­cer­ta, vo­lim da me ni­šta ne op­te­re­ću­je...


Pro­sid­ba

U ka­ri­je­ri Zdrav­ka Čo­li­ća bi­lo je sva­ko­ja­kih mo­me­na­ta. Ipak, ono što će du­go pam­ti­ti je si­tu­a­ci­ja u ko­joj se na­šla nje­go­va sa­da već po­koj­na maj­ka, u je­ku Čo­li­ne po­pu­lar­no­sti.
- Jed­nog da­na otvo­ri­la je vra­ta i is­pred njih je bi­la dje­voj­ka u vjen­ča­ni­ci i sa pa­pi­ri­ma, ali i mu­škar­cem ko­ji je bio za­du­žen da bu­de kum. Ni­je­sam bio kod ku­će, a ta dje­voj­ka je re­kla: „Ja sam do­šla da se udam!” Mo­ja maj­ka je zbu­nje­no od­go­vo­ri­la: „Zdrav­ko još ni­je za že­nid­bu”...


Ka­fa­na

Čo­la ne kri­je da vo­li ka­fan­sku at­mos­fe­ru. Kad iza­đe sa pri­ja­te­lji­ma, na­ru­ču­je tam­bu­ra­ške i rom­ske pje­sme, ili do­bre sev­da­lin­ke.
-Vo­lim emo­tiv­ne pje­sme ko­je u ka­fa­ni ima­ju smi­sla. Sla­bo na­ru­ču­jem no­ve i po­pu­lar­ne pje­sme – ka­že slav­ni pje­vač.


Ne znam za­što su me že­ne iza­bra­le

Po­ku­ša­va­ju­ći da pro­nik­nu u taj­nu ka­ri­je­re ko­ja tra­je du­že od če­ti­ri de­ce­ni­je, no­vi­na­ri su Čo­lu če­sto pi­ta­li da ob­ja­sni ka­ko mu po­la­zi za ru­kom da sa­mo iza­đe na bi­nu, a pri­pad­ni­ce ljep­šeg po­la od­mah pad­nu u trans.
- Taj mu­ško-žen­ski od­nos je ne­što što ne pre­sta­je i ima svo­ju ener­get­sku pri­ču. Ne­mam poj­ma za­što su že­ne baš me­ne iza­bra­le. Ra­ni­je sam imao bo­lju ko­mu­ni­ka­ci­ju sa fa­no­vi­ma, svi smo đu­tu­re iz­la­zi­li i dru­ži­li se na ve­če­ra­ma i u di­sko­te­ka­ma. Sa­da se to sve uozbi­lji­lo. Or­ga­ni­za­to­ri ne do­zvo­lja­va­ju ni­kom da mi pri­đe. Ne­kad mi za­fa­li bli­ski kon­takt sa pu­bli­kom – iskren je Zdrav­ko.